Bajke – psihološki značaj

 Bajke i psihoterapija 

 „Bio jednom jedan car…“  Ovaj dobro poznati uvod, ritualo nas izvodi iz sveta relanosti i uvodi u neku drugu realnost u kojoj činimo nešto lekovito za svoju dušu. Polako ulazimo u atmosferu u kojoj smo se nekada pasivno prepuštali onome ko nam priča ili čita bajku i nalazili radost i okrepljenje. Ponovo osećamo tajnovitu dobronamernost i privrženost kojom je odisao onaj koji pripoveda.

Ovaj prostor je mesto na kojem je sve moguće, kao u snu. Bajke nam dolaze iz mašte, imaginacije, iz spontano nastale fantazije nekog sjajnog čoveka, ili čitave grupe ljudi.  Uvreženo mišljenje modernog društva je da se svest razvija kroz nauku, matematiku i akademsku raspravu i da su to alatke kojima se rešavaju problemi i konflikti u odraslom životu, te se nepravedno zanemaruje, čak i ismeva, važnost drugačijih misaonih modela, onih koji dolaze kroz fantaziju i intuiciju.

Iako je u bajkama sve moguće, one nikada nisu besmislene – sve je logično dosledno, ima početak, sredinu i kraj, ima svoj moral, svoje zakone i ideju vodilju. Oslobođene su banalnosti, popularne psihologije, amaterske sociologije. U njima ima mnogo natprirodnog, ali ne i besmislenog. Da parafraziram Singera – deca naginju logičnom misticizmu… Veruju u svakojaku magiju, ali u tome traže doslednost.

Bajke kao fantastični izraz narodne književnosti zapravo je vrelo za razumevanje duše, kako svakog od nas pojedinačno tako i svih nas, ljudi, zajedno. Zbog toga, mnogi psihoterapeuti, različitih orijentacija, rado koriste bajke u svom radu. Razlozi su mnogobrojni a način primene zavisi od afiniteta terapeuta i njegove kreativnosti.  Atmosfera u kojoj se pričaju priče nije suvoparna i apstraktna, već opuštena, prijateljska, partnerska. Tada čovek može da skine stečeni oklop odraslog i vraća se na nivo deteta gde sebi može da dozvoli zadovoljstvo. Otvara vrata fantaziji, slikovitom mišljenju, čuđenju, divljenju.

Nalik pričanju bajki, u terapiji pričamo svoj život, svoju priču, i to tako što u njoj tražimo nova značenja, dajemo događajima i odnosima novi smisao i perspektivu. Ništa nam se, kao ni u bajci, nije desilo bez razloga, bez smisla, mimo nas, iako nam možda ponekad tako izgleda. Uostalom, pričanje bajki bilo je sastavni deo narodne psihoterapije, koja se bavila duševnim konfikatima mnogo pre nego što je psihoterapija postala naučna disciplina.

Bajka ili priča može da se koristi kao „ogledalo“ pomoću kojeg klijent sagledava svoj problem u sadržaju priče i tu nazire način da reši svoj unutrašnji konflikt, angažuje svoj potencijal da mašta, koristi priču kao obrazac za promenu viđenja sopstvenog problema. Odlučujuću ulogu u primeni priče i bajke u terapiji igra izbor same priče, tema, naravoučenije, interpretacije do kojih klijent dolazi zajedno sa terapeutom. Pretpostavljamo da se ljudi najviše zadržavaju na onim bajkama i pričama čiji sadržaj ili pouka ih dotiče, emotivno angažuje, ima veze sa njihovim ličim unutrašnjim sadržajima. Nekada nam naš život liči na neku poznatu bajku, ali retko kad u potpunosti, od početka do kraja, već obično nekim delom, ili nekim motivom ili likom sa kojim se poistovećujemo. Kada nam klijent priča neku bajku, važno nam je šta za njega lično znače simboli i motivi iz bajke, kakve su njegove asocijacije. Ali, pored njegovih ličnih asocijacija postoje i značenja koja nam dolaze iz antropologije, kulture, svakodnevnog života. Nekada se ova značenja poklapaju,nekada ne. Za nekoga asocijacija za jabuku može da bude omiljena hrana ili nešto što ne može da okusi, a pored toga jabuka je simbol prijateljstva, spajanja, koristi se u lečenju, simbol zdravlja, biljka iz raja (kruška – demonska biljka). U alhemiji zlatna jabuka je finalni proizvod procesa preobražaja, plod poznanja dobra i zla, simbol razdora (Trojanski rat) i još mnogo toga. Životinje simbolišu instinktivno mišljenje. Riba je simbol dubokih, instinktivnih sadržaja, lisica instinktivne divlje mudrosti koja nastaje u trenutku a ne osmišljenja da nekoga prevari, konj je zauzdan, pripitomljen nagon itd. Simboli su mnogobrojni, njihova značenja još mnogobrojnija. Najvažnije je ono značenje koje je klijentu prihvatljivo i ima smisla u njegovom životu.

U transakcionoj analizi postoji koncept životnog skripta – to je naše stremljenje da na nesvesnom nivou, rano u detinjstvu, stvorimo priču, o sebi i svom životu,  koju kasnije sledimo i trudimo se da je realizujemo.  Ova priča daje našem životu izvesnot i dokle god se nje držimo život nam izgleda predvidljivo. Cena koju za to plaćamo je neprihvatanja novih mogućnosti, čak i kada su one za nas bolji izbor. Jedan od načina na koji transakcionisti otkrivaju koji je vaš lični scenario jeste na osnovu vašeg omiljenog lika iz bajke ili mitologije. Koju priču ste najviše voleli kad ste bili mali?  Svi znamo priču o Pepeljugi. Ljudi koji žive po ovom scenariju vredno rade, trudi se, obavljaju teške poslove, očekujući da mu u nekom trenutku više sile pošalju princa ili princezu na belom konju da ih izvuče iz ustaljenih obrazaca. Ovi ljudi verovatno su skloni sanjarenju i na taj način se suočavaju sa životnim poteškoćama. Ovaj scenario nije tako autodestruktivan koliko je ograničavajući za onoga ko po njemu živi.

Skript može biti pobednički (koji dozvoljava osobi da dobije ono što želi), gubitnički (osoba prepušta drugima da uzmu ono što žele) i banalni (onaj koji se gradi na mediokritetu). Dobra vest je da kakav god scenario da smo smislili za sebe, ukoliko ga osvestimo, možemo da ga promenimo. Čak i pobednički scenario može biti  model mišljenja i ponašanja koji nam  ne dozvoljava da istražimo sve svoje mogućnosti. Ono što smo kao deca kreirali, kao odrasli možemo da kreiramo ponovo. Kao odrasli imamo slobodu da pišemo lične priče i da se zabavljamo dok to radimo! Ako se oslobodimo skripta, postajemo automne osobe koje žive u sada- i- ovde, u stvarnosti i sadašnjosti, bivajući spontani i sposobni za kontakte i intimnosti.

Bajka nekada u terapiji  služi samo kao obrazac za drugu, novu priču ili za lično odigravanje uloge iz bajke koju igra ili sam klijent ili neko od članova grupe u nekoj vrsti psihodrame. Nekada uvidi do kojih se dolazi na ovaj način provociraju kvalitativno drugačiji stav prema sopstvenom problemu. Bajke nikada ne počinju idilično. Uvek je na početku neki gubitak, nedostatak, želja, žudnja, čežnja… To što nedostaje, što je izvor sukoba i zapleta, jeste u psihološkom smislu mesto razvoja ličnosti.  Čemu teži junak vaše omiljene priče? Koji je njegov cilj? Sa čim se bori? I kakve to veze ima sa vama? Jedna od terapijskih tehnika koje koristimo je identifikacija sa likom iz bajke. Klijent nam priča priču iz ugla svog junaka, kao da je on sam, i uvidja da li to ima neke veze s njegovim realnim životom.

Hiljadama godina bajke su se prepričavale, prenosile s kolena na koleno, ponešto gubile, ponešto dobijale, spontano se menjajući. Generacije su tesale istu priču, oslobađajući se postepeno ličnih sadržaja i formirajući izraz same Duše. U moderno vreme, skloni smo da menjamo bajke ne tako spontano kako se one prirodno menjaju, već pokušavajući da ih ulepšamo, skratimo, doteramo i izbacimo iz njih sve što nam se čini skaradnim, agresivnim, bogohulnim ili prosto trivijalnim. Na taj način bajke gube svoju značajnu funkciju i smisao. Time što smo nešto sklonili nismo ga učinili nepostojećim. Samo smo oduzeli deci alatku da se, u bezbednim i kontrolisanim uslovima svoje sobe, bave različitim sadržajima, i razviju kapacitet da razumeju sopstvena i tuđa ponašanja, emocije, potrebe, misli, namere, što je jedan od temelja našeg odnosa sa samima sobom i sa drugim ljudima.

Marija Kulović