Briga o mentalnom zdravlju

Briga o mentalnom zdravlju je važan deo brige o sebi, o svom ukupnom zdravlju, o kvalitetu sopstvenog života!

Briga o mentalnom zdravlju podrazumeva zainteresovanost za sopstveni rast i razvoj, za unapređenje svog psihičkog funkcionisanja, emocionalno opismenjavanje, ostvarivanje kvalitetnih partnerskih i međuljudskih odnosa, razvijanje svoje autentičnosti, spontanosti i kreativnosti jer mi smo kao ljudi sposobni da brinemo o svom životu i ponašanju, da budemo svesni svojih senzacija, misli, osećanja. Sposobni smo da samosvesno biramo i budemo odgovorni za svoje izbore i imamo potencijal da živimo efikasno i zadovoljno.

Pored ovog mentalno-higijenskog aspekta, koji namerno stavljam na prvo mesto, postoji i drugi aspekt, a to je lečenje psihičkih smetnji i bolesti (preživljene traume, depresija, produžena anksioznost, fobije, poremećaji ishrane i sl). I osobe koje se bave prvim aspektom, a ne trpe psihičke smetnje, dovoljno su stigmatizovani i uglavnom od sredine okarakterisani kao „čudni”. Kada je reč o osobama koje leče neko svoje psihičko stanje, smetnju, zastoj, bolest, onda je stigmatizacija još mnogo veća i dostiže razmere koje ometaju uspešan tok lečenja.

Iako su psihičke tegobe i oboljenja vrlo česta stvar i pogađaju svakog od nas tokom života (neke ljude manje neke više), naše prijatelje, porodice, kolege, društvo u celini, iako mnogo ljudi pati od depresije, i raste broj ljudi koji se samopovređuju i samoubijaju, ipak  jaka društvena stigma koja se odnosi na psihička oboljenja dovodi do toga da ljudi koji pate doživljavaju diskriminaciju na raznim poljima života I to ne samo od strane društva, već i porodice, prijatelja, poslodavaca.

Predrasude koje postoje u odnosu na ljude sa psihičkim tegobama boje sliku koju njihova okolina ima prema njima. Veruje se da su oni nasilni, opasni, a istina je zapravo da postoji mnogo više šanse da ove osobe povrede sebe nego nekog drugog. Istini za volju, da su ovi, emocionalno osetljivi ljudi, imali drugi način da se izbore sa svetom oko sebe, mnogi od njih se ne bi ni razboleli.

Često se događa da se usled nekih životnih okolnosti i iskustava ljudi zaglave u određenim shemama ponašanja i verovanja te zbog toga njihova komunikacija sa sredinom, a i sa sobom samima, postaje loša i nehranjiva a njihovo psihičko zdravlje narušeno. Nastupaju zastoji, otpori, rigidnost, kontrola, anksioznost.

Tada je, umesto povlačenja pred prekim pogledima sredine, plodonosnije potražiti pomoć stručnjaka (psihologa, psihijatra, psihoterapeuta) i istražiti sopstveni udeo u kreiranju situacije u kojoj se čovek našao. Ljudi često ne znaju da se stručnjaci za mentalno zdravlje koji im stoje na raspolaganju nalaze već u dispanzerima za mentalno zdravlje pri domovima zdravlja (na koje bi trebalo da upućuju lekari opšte prakse), u specijalizovanim ustanovama koje se bave mentalnim zdravljem (npr Institut za mentalno zdravlje u Palmotićevoj), kao i u brojnim privatnim psihološkim savetovalištima. Na taj način bivamo odgovorni prema sebi i imamo šansu da pronađemo nove, kreativnije načine suočavanja sa izazovima koji stoje pred nama.

Marija Kulović

dipl. psiholog, psihoterapeut