Povučena deca

Povučena deca ređe dolaze na terapiju. Zašto? Zato što biti tih i uzdržan najčešće znači ne praviti probleme, a to je u svetu odraslih visoko vrednovano ponašanje. Problem obično nastane onda kada dete pretera u uzdržavanju, pa na primer neće da govori ili govori što je moguće manje, ili samo šapatom, ne želi da se pridruži deci u igri, ili počne neku aktivnost. Često je usamljeno, ili ima vrlo malo broj prijatelja.

U našoj kulturi, devojčice su najčešće prihvaćene kao stidljive, rezervisane, tihe, povučene dok se dečaci više ohrabruju da ispolje svoju prirodu. Kada je dečak stidljiv i povučen obično se okolina brže zabrine.

Šta deca rade kada se povlače?

Verovatno da dete mora da odstupi od sveta koji je suviše bolan ili neprijatan ili napadan. Nekada, negde, naučili su da zatvore usta i drže ih čvrsto zatvorena, držeći tako i svoja osećanja i iskustva. Povučeno dete ima teškoća u ispoljavanju ljubavi kao i besa. Ono samo sebe čuva na sigurnom, izbegavajući rizik odbacivanja i povređivanja. Za njega je spontanost neobična i zastrašujuća, mada mu se može dopasti kod drugih ljudi.

Što je čovek stariji teže je prodreti kroz mnogobrojne slojeve njegovih zaštita, ali s druge strane, on može svesno, sopstvenim naporom da pokuša da se ponaša drugačije, da se promeni. Dete je uronjeno u svoju potrebu da se zaštiti a često je i nesvesno svog stanja, mada može znato da nešto nije uredu. Adolescenti često žele da se oslobode ove vrste oklopa, školjke, jer ona više ne vrši svoju funkciju zaštite od bola i povrede, a ometa ih da uživaju i raduju se kao njihovi vršnjaci.

Kada razgovarate sa detetom koje je povučeno, vi možete da pričate koliko hoćete, ono ne. Ono je vrlo jako u svom stavu ćutanja i neće lako od njega odustati. Ovo je očigledno jedino oružje koje dete ima u borbi sa svetom. Držeći se tako čvrsto pod kontrolom ono odvaja mnoge delove sebe u svom životu – nije slobodno da istražuje, eksperimentiše, razvija se onoliko koliko bi moglo.

Sila u ovom slučaju ne čini ništa (kao i obično), ona samo može da slomi dete umesto da mu pomogne da se otvori. Dete sigurno čuje čak i onda kada ne govori, tako da nema potrebe da se bude preglasan u komunikaciji, da se „gura“.

Psihoterapija omogućava da se kroz eksperiment, igru, fantaziju, omogući detetu da se izrazi i bez previše reči. To znači poštovati mesto na kome je dete sada i „razgovarati“ kroz gest, kratak iskaz, igru, pokret, glinu, a ono će vremenom, upoznajući sebe i svoja osećanja, spontano krenuti da se otvara.