Psihosomatika – bolest i psiha

Pošto je jednom, u davnoj prošlosti, čovek izgubio sigurnost instinktivnog ponašanja u korist refleksivnog i saznajnog razvoja, njegovo telo je sve manje bilo pouzdan izvor instinkta i nagona a sve više nečega što dolazi iz duševno-duhovne oblasti života. Psiha je postala prvi izazov za čovekovo telo i pojavu specifično ljudskih bolesti. 

Psihosomatske reakcije i oboljenja predstavljaju poremećaje telesnog sklopa kao posledica delovanja psihičkih uticaja i neuspeha sistema mentalne zaštite. Telo postaje sredstvo nagonskog rasterećenja. To otvara put psihosomatskom oboljenju.

Kada zapravo čovek najčešće oboljeva od neke psihosomatske bolesti? Uopšteno govoreći, to su najčešće sledeće tipične situacije:

– Kada čovek hoće više nego što može ili kada drugi očekuju od njega više nego što može  (npr. Jako požrtvovan lekar, sa jako izraženim osećanjem odgovornosti, koji oboljeva od tireotoksikoze)

– Kada hoće da izbegne odgvornost usled prisustva bazične anksioznosti i nesigurnosti (npr. Pacijent sa ulkusom koji se pogoršava uvek kada je u situaciji odlučivanja za povećanje zavisnosti ili nezavisnost u odnosu na okolinu).

– Kada je pod vlašću nesvesnog osećanja krivice

– Kada je u sukobu sa neostvarenim libidonoznim prohtevima

– Kada porodica radi održavanja ravnoteže ima potrebu za „žrtvenim jarcem“

Ovakva šema reagovanja nastaje vrlo rano u razvoju ličnosti, pre neurotičnog sukoba, onda kada je jedini način reagovanja bio kroz telo. Psihosomatsko oboljenje nije simbolički izraz i simptom unutrašnjeg sukoba nego neposredni izraz afektivne trpnje. Odnos prema spoljnoj stvarnosti je očuvan.

Akutne psihosomatkse bolesti  ili reakcije (višednevna migrena, nepoznato krvavljenje iz creva, arterijska hipertenzija, kolitis, alergična urtikardija, temperatura nepoznate prirode) ostavljaju za sobom, nekada, ne samo rasterećenje telesnog afekta već i veću pribranost, ozbiljnost i koncentraciju pacijenta na uzroke i posledice savladane akutne bure u smislu promene ponašanja. Što lakše neka bolest kod odredjenog klijenta recidivira, brzo se resomatizuje, to je čoveku teže da svoju bolest primi ili shvati kao izazov.

Terapeut, a u našem slučaju terapeut geštaltističke orijentacije, ne shvata psihosomatske bolesti i reakcije kao autodestruktivan čin, već kao kreativni pokušaj psihe da preko tela umakne iz previše napete ili nerešive konfliktne situacije, bilo da se ona dešava spolja ili unutra, da izmakne iz svog vidokruga nepriznate delove selfa.

Psihosomatske reakcije i bolesti prestaju da budu kreativno prilagodjavanje i pozitivan izazov za prerasporedjivanje vitalnih snaga onda kada povlačenje prelazi u izolaciju i kada preti opasnost da bolest postane hronična. Tada psihosomatska bolest postaje sve manje privremeni ventil prirodnog rasterećenja a sve više trajna robija.

Šta je ono što terapeut može da ponudi klijentu sa psihosomatskim simptomima?

Najpre, omogućava mu da se odvoji od simptoma iskazujući svoje konflikte rečima. Verbalizacija je ta koja deluje nasuprot regresiji Ega. Izgovorene misli, intelektualno izražavanje, svakako je  napredak posle duge faze kada je osoba mislila, osećala i delala, takoreći samo kožom.

Čak i kada ne uspe da izleči psihosomatsku bolest do kraja, terapija vraća čoveku njegovo dostojanstvo jer patnju ispunjava smislom (A. Mičerlih, egzistencijalna psihologija). Klijentu je potreban smisao u trpljenju svoje bolesti, najčešće hronične, ili sa čestim i dugim recidivima, smisao koji neće biti samo prazna uteha trenutne sugestije, već i rasvetljavanje smisla cele egzistencije koja tek preko bolesti i sa bolešću postaje do kraja osmišljena i shvaćena. Ovakvom rasvetljavanju terapija može mnogo da doprinese.

Psihosomatske bolesti manifestuju se u prvom redu putem poznatih crta bolesnika. Kod nekih, simptomi će biti dramatični i prenaglašeni, jer je temperament klijenta nagao, koleričan ili sangviničan, a karakter histeričan ili manifestno anksiozan. Takvi su na primer neki pacijenti sa ekcemom kože, koji svojom burnom i obilnom simptomatologijom skreću pažnju okoline. Nekad se simptomi stidljivo i s mukom otkrivaju i pokazuju kod nekih melanholika, shizoidnih i depresivnih struktura, kojima je teško prići i kada je upostavljen pozitivan transfer. Oni češće imaju ulkus želuca, psihogeno uslovljene ginekološke smetnje, sterilitet, diskretno povišen krvni pritisak…

Pojedine osobe podložnije su da reaguju određenim organima pre nego nekim drugim i spremnije nazaduje na ta mesta u okolnostima stresa.

Astma je načešće psihosomatsko oboljenje i i spoljava se u napadima sa promenama u ritmu udisanja i izdisanja zbog grča bronhiola i poremećaja u lučenju sluzokože disajnih organa. Česti su poremećaji probavnih organa – grčevi, bolovi stomaka, povraćanje, preživanje hrane, čir na želucu, zapaljenje debelog creva. Zatim, poremećaj krvi i krvnih sudova – ubrzan rad srca, povišen krvni pritisak, sinkope; Reagovanje preko kože – ekcemi, alergije; Glavobolja, migrena.

Marija Kulović

dipl.psiholog, psihoterapeut