Rak i psiha

Psihološki aspekti oboljevanja od raka

„Rak je simbol, najveći od svih bolesti, on pokazuje da je nešto proticalo pogrešno u čovekovom životu i opomena da treba da ide drugim putem“     

Rak je bolest koja je poznata još od pre Hrista, lečena u svim delovima sveta i različitim kulturama, ali je danas izuzetno rasprostranjena i uprkos savremenim tehnologijama i napretku medicine i dalje zagonetka za lekare i naučnike.

Lekari kažu da su za početak stvaranja kancera odgovorni virusi i mutacija ćeliija, nasleđe i različiti kancerogeni činioci, ali za napredovanje ili povlačenje bolesti najvažniji je naš imunološki sistem. Kod velikog broja ljudi se tokom života razvije maligno žarište u organizmu ali ga čovek zahvaljujući svojim odbrambenim snagama, i ne znajući šta se u njegovom organizmu dešava, potpuno savlada, na sličan način kao što živimo sa obiljem različitih bakterija i virusa u našem organizmu od kojih ne oboljevamo.

S obzirom na količinu istraživanja i dokaza da stanje naše psihe utiče na naše zdravlje, preko centralnog nervnog sistema, imunološkog i endokrinog sistema, smisleno je zapitati se kod kog tipa ljudi, ili pod kojim okolnostima, će se rak razviti do vidljivih manifestacija a kod kojih će se ugasiti. Rak se pojavljuje onda kada je odbrambeni sistem savladan i ne izlazi na kraj sa različitim pretnjama.

Značajan akcenat u lečenju raka stavlja se na ljudsku volju, želju i odluku osobe da se leči.

Naš imuni sistem prigušuju različiti psihički činioci, od kojih su najznačajnije potisnute emocije – dugotrajna žalost, doživljaj životne bezuspešnosti, bes, ljutnja i često pominjani stres. Hronična izloženost konfliktnim situacijama, a posebno kada postoji konflikt između potreba, želja i mogućnosti rađa isto tako hrnoničnu frustraciju. Kada se ona ne može više savladati uobičajenim mehanizmima odbrane (racionalizacijama, projekcijama, sublimacijom)  organizam se fizički razboljeva. Od raka najčešće oboljevaju depresivni ljudi, previše racionalni, uplašeni od emocija, siromašnih fantazija, psihički sputani i pasivni.

Berni Sigel tvrdi u svojoj knjizi „Ljubav, medicina i čuda“,  a veliki broj naučnika, lekara i terapeuta se sa njime slaže, da je rak izlečiva bolest. Uspešnost izlečenja u najvećoj  meri zavisi od njegove vere, nade i ljubavi, želje da živi a ne da umre, da se bori a ne da se preda. Čovek mora biti spreman da svoje emocije straha, besa, tuge i krivice, koje godinama potiskuje, ispolji.

David Kisen bavio se proučavanjem pacijentkinja obolelih od raka dojke i njihovom sposobnošću ispoljavanja emocija. Zaključio je da jaka blokiranost emocija u kombinaciji sa narcisitčkom omnipotencijom osobe koja ima ideju da svoje probleme treba i može da rešava sama, ključna karakteristika ličnosti s malignim tumorom dojke. Na ovaj zaključak nadovezuje se i istraživanje S.Levi koja kaže da žene sa rakom dojke koje jasno pokazuju svoj strah, depresiju, ljutnju, imaju više šanse da prežive u odnosu na one koje su „dobri“ pacijenti ili „stoici“.

Ali, promena stila života i odnosa prema sebi mnogima ne polazi lako za rukom, ljudska psiha je prilično intertna. Mnogi ljudi bi na pitanje da li radije žele operaciju ili promenu stila života radije odabrali operaciju. Ona je kraća, i manje bolna opcija.

Rezultati istraživanja pokazuju da je verovatnoća preživljavanja veća kod pacijentkinja kod kojih se primenjuju i psihoterapija i hemoterapija, nego kod onih gde se primenjuje samo jedna od ovih metoda. Ono o čemu je važno da se pitaju pacijentkinje koje su odlučile da se suoče sa bolešću putem preobražaja svoje ličnosti, je svrha njihove bolesti, čemu im ona služi, šta im je donela u životu, a šta odnela, da li žele da žive, da li imam dovoljno ljubavi u životu, kako su živele u poslednjih par godine pre pojave bolesti isl. Poenta traganja za odgovarima na ova pitanja leži u preuzimanju odgovornosti za sebe i svoj život, i aktivno sudelovanje u lečenju.

Ono zbog čega je psihoterapija lekovita, individualna a naročito grupna, jeste i zbog odustajanje od ideje kojoj su mnoge žene sklone a koja je pothranjivana u našoj kulturi, da sve moraju i mogu same. Grupe podrške su jedan od  načina da se osobe povežu sa onima koje se nalaze u sličnim problemima, izloženi složenoj i ozbiljnoj situaciji u životu, da razmeni iskustva i nedoumice. Grupa je snažno, podružavajuće i humano sredstvo podrške na putu ka izlečenju i/ili oporavku od bolesti. Jer, bezuslovna ljubav prema sebi, a onda i prema drugima, koju je nophodno osloboditi, je najvažniji element našeg imunološkog sistema.

Tekst je objavljen na sajtu http://stazenezele.rs/psiholoski-aspekti-oboljevanja-od-raka/