Razvod i deca

I deca znaju da je razvod teška tema.Teška je i roditeljima, koji ostaju bez reči pred pametnim i ozbiljnim pitanjima koja se tiču složenih, bolnih ljubavnih i opšteživotnih pitanja, a teška je i deci, jer je nerazumljiva, zbunjujuća, puna nelogičnosti i protivurečnosti. Iako težak, razvod je često neizbežan, a u današnje vreme i sve prihvaćeniji u društvu. U zapadnoj Evropi, svaki treći par se razvodi, u velikim gradovima čak i svaki drugi. Veliki broj maloletne dece razvedenih roditelja nema sa kim o tome da razgovara – jer je o razvodu teško razgovarati, jer su odrasli zauzeti, jer misle da je deci sve jasno kao što je njima jasno, i iz raznih drugih razloga, iza kojih su odrasli skloni da se sakriju.

Zdrav razum ljudi iz njihovog okruženja, ne moraju to nužno biti roditelji (iako je naravno najbolje da to budu oni), dobronameran stav, empatičnost, mogu mnogo da učine za dete koje prolazi kroz razvod svojih roditelja. Iskreni odgovori na dečja pitanja ulivaju najviše poverenja i umiruju. S tim što treba voditi računa o tome da svako dete ima svoj ritam, pitanja koje ga zanimaju i način na koji će ih postaviti.

Deca često imaju ideju da mogu da spasu brak svojih roditelja.Važno je da se odrasli postaraju da deci bude jasno da ona tu ništa ne mogu da urade, jer to jednostavno nije njihov posao. Bračni par ne čine samo mama i tata, već i muškarac i žena, koji žive svoj ljubavni deo života, nedostupan deci. Deca se ne pitaju za mišljenje po pitanju razvoda i nikako ne smeju da stoje na mestu sudije između dva roditelja. To je pretežak teret za dečja pleća. Odluka o razvodu, kao i način na koji se život organizuje posle razvoda, pitanja su o kojima mogu raspravljati samo odrasli. Iako deca žele da uteše roditelja koji je tužan, to, ponavljam, nije njihov posao. Naravno, to ne znači da dete treba sprečavati da kaže kako se oseća. Dete ima pravo, koje niko ne sme da dovodi u pitanje, da veoma voli oba roditelja! Ima pravo da to kaže bez ustezanja i ima pravo da se to njegovo osećanje poštuje. Nekada je deci teško da se usude da kažu da su podjednako vezana za roditelja s kojim više ne žive, iz lojalnosti prema roditelju s kojim su ostali. Deca nekada, zbog svog prirodno egocentričnog mišljenja veruju da su oni krivi za razvod roditelja.Važno je da ih roditelji oslobode takvog mišljenja. Istina je da rođenje deteta menja mnogo u odnosima između muškarca i žene, jer dolaze u prvi plan neke osobine koje nisu primećivali dok su bili samo zaljubljeni par, ali deca nikada nisu uzrok razvoda. Nekada deca imaju ideju da roditelji mogu da prestanu da ih vole kao što su prestali da vole jedan drugoga.Važno je objasniti im razliku između ove dve vrste ljubavi – par koji je izabrao jedno drugo i povezanost između deteta i roditelja koja nije „podložna razvodu”.

Posle razvoda deca najčešće ostaju sa majkama. Mnogi očevi tada shvate da je to prilika da ojačaju vezu sa svojom decom. Počinju više da se angažuju, upražnjavaju zajedničke aktivnosti, organizuju vreme sa decom. Sa majkama je slično. Osim što je roditelj, s kojim dete živi, često preplavljen tolikom količinom ekskluzivne intimnosti, pa dolazi do praskanja i svađa.

Posle razvoda roditelji ne ostaju nužno neoženjeni ili neudati. Oni se ponovo zaljubljuju i to onda predstavlja neobičnu i uznemirujuću situaciju za decu. Zaljubljeni roditelj je verovatno jednako nesnosan kao i zaljubljeni tinejdžer. Ukoliko je dete tinejdžer, tema seksulanosti je posebno uznemiravajuća, zbog toga što ono pokušava da usvoji svoju seksualnost na svoj način, u svom ritmu, a pojava novog partnera stavlja ovu temu u centar zbivanja. Zbog toga oni najčešće ne žele da znaju ništa o tome šta se dešava sa tim novim čovekom ili ženom. Deca nisu dužna da vole tu novu osobu, kao što niko nije dužan da voli bilo koga.

Dakle, važno je s decom razgovarati o razvodu – onako kako umemo, najbolje što umemo, iskreno, iako nam je to teško ili mrsko. Deca nisu razlog ni za razvod ni za ne-razvod, ona su samo tu sa svojim pravom da o tome imaju svoj stav i osećanja.