Tugovanje kod dece

Izgubiti osobu do koje nam je stalo znači da je pred nama period u kojem ćemo se navikavati na to da se ta osoba više nikada neće vratiti u naš život – taj period nazivamo tugovanje. Tugovanje je normalna reakcija na gubitak nekoga ko nam je bio blizak, važan, koga smo voleli. Ujedno to je i proces koji ima različite, uglavnom univerzalne faze, a najvažnija potka koja objedinjuje čitav proces jeste da osoba koja tuguje ostane u dodiru sa sećanjem i uspomenama na umrlu osobu sve dok joj je to potrebno te da se postepeno privikava na život bez umrle osobe i na činjenicu da život nikada više neće biti isti. 

Doživljaj gubitka kod dece unekoliko je različit od tugovanja kod odraslih. S obzirom na to da deca u najvećoj meri zavise od svoje okoline, od odraslih kojima su okružena i koji o njima brinu, deca gubitak često povezuju sa intenzivnim osećanjem nesigurnosti i bespomoćnosti. Sem toga, mala deca nemaju u dovoljnoj meri razvijene kognitivne kapacitete koji bi im pomogli da razumeju šta se dogodilo. Zbog toga je jako važno da odrasli pruže osećaj sigurnosti i na neki način objasne detetu šta se oko njega događa.

Tugovanje je bolno i za decu i za odrasle. Mnogi nisu spremni da prođu kroz čitav proces, izbegavaju da se suoče sa tugom, racionalno prihvataju smrt i po svaku cenu nastavljaju dalje, negirajući svoje emocije, praveći se kao da se ništa nije dogodilo, panično se pritom plašeći da spominju preminulog pred decom kako ne bi morali da gledaju kako deca pate. Ali deca kao i odrasli, ako ćute i prihvataju, ne znači da ne pate. Ako smo u poziciji odraslog koji pomaže detetu da preboli gubitak, moramo voditi računa da smo i sami dovoljno podržani za taj proces. Ne samo zbog sopstvenog tugovanja već i zbog podrške koju dajemo. Veoma je važno da onaj odrasli koji ostaje sa detetom koje tuguje i sam dobije adekvatnu pomoć.

Ukoliko dete doživi gubitak, najčešće je to neka od sledećih situacija: smrt bake ili deke, smrt roditelja, razvod roditelja, smrt kućnog ljubimca, smrt brata ili sestre, gubitak zbog bolesti ili povrede, gubitak najboljeg prijatelja. Neki gubici su očekivani u određenim periodima života dok neki dolaze potpuno neočekivano.

Deca su svesna gubitka. Iako su možda premala da bi to jasno izrazila rečima ili se nalaze u okolini u kojoj se ne osećaju dovoljno sigurno da izraze svoja osećanja, deca su uvek svesna onoga što se dešava oko njih. Svakako jesu svesna da te osobe više nema, da su ljudi oko njega tužni, uznemireni.

Kako bi zaštitili sebe od teških i neugodnih razgovora s detetom koje tuguje, odrasli često posežu za izgovorom da je bolje ne pričati o tome jer će se dete samo još više rastužiti. Odrasli teško podnose dečju tugu jer ih dovodi u kontakt sa sopstvenom tugom i često budi osećaj bespomoćnosti. Ne zaboravite, međutim, da je dete koje je nekoga izgubilo tužno, pričali vi o tome ili ne. Ukoliko ne pričate, ostavljate ga da samuje u svom tugovanju. Razgovor je pružena ruka detetu za koju se drži dok proces tugovanja teče i daje mu osećaj sigurnosti i podrške.

I ono dete koje ne plače i ne govori o tome, zasigurno oseća gubitak. Gubitak se može izražavati i kroz ljutnju, agresiju, i neprihvatanje činjenice da se smrt dogodila. Moguće je da nekoj deci, kao i uostalom odraslima, treba više vremena da počnu proces tugovanja.

Deca se, isto tako,  mogu ponašati kao da se ništa nije dogodilo kako bi zaštitila odrasle koji tuguju. Posebno u situacijama kada dete izgubi jednog od roditelja i pokušava da zaštiti onog koji je ostao i koji tuguje.

Ponekad se odrasli nose idejom da bi najbolje bilo da dete prosto zaboravi da se išta dogodilo, da nastavi život zaokupljen drugim stvarima i aktivnostima. Iako svakodnevne aktivnosti i preokupacije daju detetu osećaj sigurnosti i predvidljivosti kada je ona narušena, zaboraviti da ste nekoga izgubili je jednostavno nemoguće. Dete se može ponašati kao da je zaboravilo, da bi ispunilo očekivanja okoline, ali to samo znači da je ostalo samo sa svojom tugom. Deca kao i odrasli imaju potrebu da razgovaraju i prisećaju se umrlog i važno je da im to omogućimo.

U redu je plakati pred detetom – na taj način pokazujete mu da nije samo u procesu tugovanja i dajete mu dozvolu da izražava svoja osećanja. To omogućava zajedničko tugovanje.

Neke reakcije na gubitak su univerzalne, ali potrebno je obratiti posebnu pažnju na specifičnosti reakcija kod dece u različitim fazama razvoja, uslovljene kognitivnim i emocionalnim razvojem. Deca do treće godine života nemaju jasan pojam o vremenu, pa tako ni o budućnosti, nemaju rečnik za imenovanje osećanja, nemaju kognitivne sposobnosti da razumeju gubitak. Potom, do sedme godine, gubitak razumeju intuitivno te postavljaju pitanja o tome šta se desilo, ko je kriv i sl., mistifikuju smrt a mogu je doživeti i kao kaznu (zbog razvojnog egocentrizma). Deca u ovom uzrastu, a i kasnije, često reaguju telesnim simptomima i pokazuju jaku vezanost za (preostalog) roditelja ili drugu blisku osobu koja se o njima stara. Adolescenti potpuno razumeju konačnost i prirodu smrti, izražavaju emocije iako se često osamljuju, zadržavaju kontakt sa umrlim, teško se odlučuju između pripadnosti porodici i odlaska iz nje, čest je doživljaj krivice posebno ako su bili u nekom konfliktu sa umrlim, rastrzani su između uloge odrasle osobe i deteta…

Kod dece koja su pretrpela gubitak, možete se pojaviti strah od odvajanja(separaciona kriza).Ona se onda neko vreme teško odvajaju od odrasle osobe koja o njima brine (ne žele da ostanu u vrtiću, školi, ne puštaju roditelja da ode na posao). Dete se tada oseća nesigurno i plaši se da će izgubiti još neku odraslu osobu.

Pored tuge, dete može osećati i ljutnju. Nekada je ono ljuto na samog sebe (jer ljutnja pokriva tugu), a često i na preostalog roditelja. Posebno je to uobičajeno u situacijama kada su porodični odnosi bili narušeni. Važno je da odrasla osoba razume da ta ljutnja nije usmerena prema njemu već da dete najčešće ne zna kako da se nosi sa svojim osećanjima a posebno sa osećanjem bespomoćnosti u vezi sa gubitkom. Dete takođe može biti ljuto i na umrlu osobu. S obzirom na to da deca doživljavaju svoje roditelje kao veoma moćne, može da se dogodi da dete misli da ih je roditelj svesno i namerno napustio. Tada je važno da pokušamo da objasnimo detetu da mama ili tata nisu želeli da ih napuste, da to nije bio njihov izbor.

Deca najčešće postavljaju onoliko pitanja koliko su odgovora spremni da integrišu. Važno je dati im vremena za nove informacije i pustiti ih da postavljaju pitanja u svom ritmu. Detetu koje tuguje potrebna je odrasla osoba (bar jedna) spremna na otvorenu i iskrenu komunikaciju, koja će mu što pre dati informacije i objašnjenja o smrti bliske osobe, prikladne njegovom uzrastu. Objašnjenja treba da budu jasna i jednostavna, bez apstraktnih pojmova. Nema potrebe da govorite detetu da ne razume jer je malo. Prvo, jer to nije istina. Deca mogu da razumeju sve ono što im je lepo objašnjeno. A drugo, komunikaciju ne čini samo govorenje već i slušanje, gledanje, deljenje, otvaranje srca.

Kako detetu saopštiti tužnu vesti?

• Moram da ti kažem nešto jako tužno. Juče se dogodila nesreća i ta osoba je poginula/umrla.
• Znaš da je baka bila jako bolesna. Dugo se lečila ali na žalost bila je jako bolesna i više joj lekovi nisu mogli pomoći. Na žalost, ona je umrla.

Nemojte govoriti:

• Tata je zauvek zaspao. (Kako posle toga zaspati?)
• Baka se razbolela i umrla. (Deca su često bolesna. Važno je naglasiti da je bolest bila snažna, da je baka bila stara, nešto što će odvojiti virozu od smrtonosnih bolesti).
• On je otišao na jedno dugo putovanje. (Ponovo ćete putovati sa decom ili bez njih, ne želite da se plaše putovanja.)
• Bog ga je uzeo sebi. (Stvara osećaj nesigurnosti jer onda Bog tako može uzeti svakoga od nas bilo kada. Ako idete tim putem, bolje recite: Bog će se brinuti o njemu.)
• Otišao je u bolnicu i umro. (Odlazak u bolnicu nije sam po sebi smrtonosan.)

Šta reći detetu koje plače i jako je tužno?

• Znam koliko ti je teško. U redu je da plačeš.
• I ja sam tužan.
• Znam da ti je teško, i nama je. Zajedno smo u ovome.

Nemojte govoriti:

• Nemoj da plačeš. (Ne dozvoljavate mu da izrazi osećanja.)
• Tata bi voleo da ne plačeš, da budeš hrabar. (Ne dozvoljavate izražavanje osećanja, i dodatno podstičete osećaj krivice kod deteta zbog toga kako se oseća.)
• Već je prošlo neko vreme, zar si još uvek tako tužan. (Požurujete dete u procesu tugovanja.)

Šta kada odrasla osoba pokazuje snažnu tugu i plače?

• Sada sam jako tužna, ali ne brini, biću dobro.
• Osećam se bolje nego pre, ali sam još uvek ponekad veoma tužan.
• Žao mi je što me vidiš ovako uznemirenu, znam da te to plaši. Biću bolje uskoro, sada sam samo jako tužna, to će proći.

Nemojte govoriti:

• Nije mi ništa. (Dete zna da ste tužni.)
• Za mene je život gotov. (Ovakve rečenice plaše decu da će i vas izgubiti.)

Šta ako vas dete pita hoćete li i vi umreti?

• Ja sam dobro i sa tobom sam. Nadam se da ću dugo, dugo živeti.
• Puno ljudi živi dugo i ostari zajedno. Nadam se da ću i ja tako.

Nemojte govoriti:

• Neću nikada umreti. (Dete zna da to nije istina.)

Šta reći detetu koje oseća krivicu?

• Mnogi ljudi se osećaju krivim kada neko njihov umre. Zbog čega se ti tako osećaš?
• Zašto misliš da je to što si uradio toliko loše?
• Da li misliš da ti tata to ne bi oprostio? Ili misliš da bi ti oprostio ali ti je žao što si to uradio?
• Sećam se kada smo nas dvoje imali sličnu situaciju. Nije mi bilo drago, ali sam te i dalje volela.
• Dete nikada nije krivo za smrt roditelja iako deca često sebe okrivljuju.
• Pokušaj da ne razmišljaš samo o tome što si rekao/uradio i zbog čega žališ. Pokušaj da se setiš koliko te je voleo, seti se i lepih stvari koje ste imali zajedno.

Nemojte govoriti:

• Nemoj tako da se osećaš, nema razloga.
• Nemoj da budeš tužan, ljudi su srećni na nebu.
• Prošlo je već mnogo vremena, zar se još uvek tako osećaš.
• Sad si naučio lekciju i pazi ubuduće šta pričaš/radiš. (Ovo je naročito okrutno.)

Ukoliko je dete sa osobom koja je snažno preplavljena osećanjima i oseća da gubi kontrolu, važno je obezbediti prisustvo neke stabilnije odrasle osobe. Možete da pitate dete s kim bi želelo da provede vreme. Olakšava situaciju ako je odrasla osoba u stanju da obavlja makar neke roditeljske dužnosti (pripremi hranu, uspava dete, pita kako je bilo u školi).

Razumevanje fizičke realnosti smrti je zapravo trenutak kada počinje proces tugovanja. To je ujedno i najvažniji aspekt tugovanja. U razumevanju ove fizičke dimenzije smrti pomaže učestvovanje u ritualima opraštanja, što podrazumeva i sahranu. Ne postoje naučni pokazatelji koji govore da bi bilo štetno za dete školskog uzrasta da prisustvuje sahrani svog roditelja ili druge važne osobe. To može da podnese i starije predškolsko dete. Naravno, dete za to treba pripremiti. Treba im reći ko će tamo biti, šta će se događati, pitati ga da li želi da ide i sa kim želi da tamo bude. Ako dete ne želi da ide, naravno da ga nećete prisiljavati. Detetu koje ne prisustvuje sahrani treba na drugi način omogućiti da učestvuje u ritualu opraštanja – možda da napiše pismo osobi koju je izgubilo, da nacrta crtež ili nešto slično ka čemu dete ima više sklonosti. U tom slučaju organizujte odlazak na groblje kasnije, u pratnji najbližih osoba. Ako se dete isključi iz svih rituala i kolektivnog tugovanja, te mu se na primer za smrt drage osobe kaže tek kasnije, ono će u svom procesu tugovanja biti samo. Kao i odraslima, deci su i u tome potrebni bliski ljudi.

Kada se sahrana završi, kada je osigurana podrška šire okoline, i kada dete želi i oseća da može, važno je nastaviti kontinuitet i dnevne rutine jer to vraća osećaj stabilnosti.

Učiteljica i nastavnici mogu biti velika podrška detetu koje tuguje pa je važno razgovarati s njima i upoznati ih sa detetovim reakcijama. Ako ste učitelj ili razredni starešina, budite pažljivi u svom postupanju prema detetu koje tuguje. Posetite njegovu porodicu i izrazite saučešće, prenesite poruke drugara, pitajte ga šta želi i prihvatite njegov odgovor – neka deca žele da ih posete drugari, neka žele da budu ostavljena na miru. Pitajte šta misli da bi mu pomoglo kada se bude vratilo u školu (i poštujte odgovor). Zapravo, u svakom slučaju dogovor je veoma važno. Ako dete uspe da iskaže ono što želi, to obavezno morate ispoštovati. Pružanje podrške detetu koje tuguje, iz pozicije učitelja, vaspitača, razrednog starešine, nije nimalo lak zadatak. Kako biste pomogli sebi u tim situacijama potražite pomoć iskusnijih kolega, školskog psihologa ili pedagoga.

Uprkos gubitku, život nastavlja da se odvija dalje. Važno je kako ćemo se izboriti sa gubitkom i pronaći svoje mesto u izmenjenoj situaciji. Proces tugovanja je neumitan, pa ipak od mnogo čega zavisi kako će se odviti, da li će biti prekinut, ubrzan, odložen…  Veoma je važno obratiti pažnju na tugovanje koje je prekinuto, otežano ili čak da izostaje. To se događa ako dete ima neprimeren model tugovanja u porodici (prenaglašeno ili potpuno izostavljeno tugovanje od strane onoga koji se o njemu brine), ako oseća strah za preživele, ako je dete osim gubitka bilo izloženo i nekoj dodatnoj traumi, ako okolina požuruje dete da se što pre oporavi, ako u porodici postoji opšti model suzbijanja osećanja i slične situacije. U tim slučajevima najbolje bi bilo da potražite pomoć, i time pomognete i detetu da lakše prođe kroz zastoj.